Istražujemo granicu između ličnog i javnog i pokušavamo da razumemo kako ljudi određuju svoje granice. O čemu govoriti, a o čemu ćutati – svako odlučuje za sebe, samostalno postavljajući zarez. Razgovarali smo sa onima koji dele svoje živote sa širokom publikom i zamolili ih da podele svoje razmišljanje na ovu temu. Pitali smo ih zašto to rade i kako to utiče na njih. Tako je nastala serija intervjua sa popularnim blogerima i ne samo. Prva junakinja – Lika Zvona – fem aktivistkinja, ilustratorka i blogerka. Razgovarali smo sa njom o tome kako je to biti aktivistkinja, kako održati balans između profesionalizma i emocija, i šta je globalni cilj.
Kako aktivizam utiče na tvoj lični život?
O slobodnom vremenu
Aktivizam donosi određenu nesigurnost u moj život. To jest, ne mogu da hodam ulicom sa otvorenim licem. Često me prepoznaju, i postoji rizik da to prepoznavanje bude agresivno ili neprijateljsko zbog aktivizma. A to utiče na moje slobodno vreme: ne mogu da odem u neko javno mesto na isti način kao nepublicne osobe ili ne-aktivistkinje. Moram da preduzimam mere za svoju bezbednost: da sakrijem lice ili prosto da ne idem, da upozorim svoje prijatelje ili partnera šta da rade u agresivnoj situaciji.
Čak i ako me nešto "okida" u javnom prostoru, ne mogu da počnem glasno o tome da pričam. Jer ljudi oko mene mogu da čuju. Još me nisu prepoznali, ali ja već osećam da sam "minut pre" nekog čudnog interakcije, da je to opasna grupa ljudi. I ja Paši (partneru) pokazujem gestovima "hajde da zaobiđemo sa druge strane". Bila sam u takvim situacijama kada su mi gurali kameru u lice, vikali razne provokativne stvari. Takvi slučajevi veoma plaše.
O druženju
Primetila sam da ne volim da se svađam sa Pašom o feminizmu. Zato što se toliko umorim čak i od pričanja o njemu, da mi se u ličnoj komunikaciji uopšte ne sviđa to da radim. Volim da pređem u potpuno drugi identitet, koji nije povezan sa feminizmom i aktivizmom. Ako počne neka politička diskusija, ja je jednostavno ne mogu da izdržim i zatvorim se. Imam previše toga na internetu i na poslu.
Sa prijateljima je slična situacija. Skoro sve moje prijateljice su aktivistkinje. Ali način na koji pričamo o feminizmu – malo je drugačiji. Tračarimo ili podržavamo jedna drugu, nema takvih teoretskih rasprava. Ali one postoje u drugim prostorima, ne u prostoru lične komunikacije.
Kako aktivizam utiče na moj lični život i kako na njega utiče feminizam – za mene su to dve različite stvari. Jer feminizam – to je o mojim stavovima, on očigledno utiče: družim se samo sa ljudima koji imaju iste stavove kao ja. Ako dođe do neslaganja u stavovima, pošto sam ja aktivistkinja i smorila sam se, ili se ne svađam i prestajem da se družim, ili pokušavam da komuniciram – kažu mi da sam "dosadna" – i ja odem. Iako ja samo molim da se ne izgovaraju neke reči, na primer, "krava" ili nešto homofobno.
Koliko je ono što iznosiš u javnost – stvarno ono čime živiš? Ostavljaš li za sebe neki deo koji nikada nećeš izneti?
Sve više postavljam lične granice koje utiču na to da nešto ne postavljam. Ali sve što iznosim – to je stvarno onako kako živim. Nemam alter-ego. Jednostavno deo sebe iznosim, a deo – ne.
Ne pišem gotovo ništa o našoj vezi sa Pašom. To mi je važno. Ranije nije bilo tako: mnogo sam pisala i snimala video zapise o vezama. Verovatno me je smorilo što su mi, kada bih raskidala sa dečkima, postavljali jako puno pitanja o tome. Mnogo su se mešali u moju dušu i, po mom osećaju, prelazili moju granicu. Shvatila sam da je to ipak moje lično, i ne želim to da iznosim kako mi ne bi postavljali ta pitanja. I ispostavilo se da od toga ništa ne gubim, nema potrebe za tim.
Ranije je bilo jako puno haotične energije – pre nego što sam na terapiji počela da radim na granicama. U početku sam se veoma protivila činjenici da uopšte imam problema sa njima. Jednostavno nisma razmišljala o tome, postavljala sam sve redom. Ali postepeno sam uzimala svaki "kockicu", gledala u nju i analizirala: da li mi treba/ne treba i zašto. I ispostavilo se da mnogo toga ne bi trebalo da bude deo moje javnosti.
Šta radiš kada sa pozicije aktivistkinje treba da reaguješ na jedan način, ali ti kao Lika želiš da uradiš drugačije?
Zavisi od toga koliko sam u resursnom stanju. Ako sam jako u resursu, onda uzmem pauzu, dišem, razmišljam "kakva je ovo situacija? Da li je deo mog posla?". Analiziram, da li želim sada da radim kao aktivistkinja. Ako da – radim, ako ne – onda ću verovatno nešto napisati u Tviter i tamo se "isplakati". Ako nisam u resursu, onda mogu sasvim da odgovorim kao ne-aktivistkinja i da se posle kajem zbog toga.
Zapravo, u prirodi moje delatnosti terapija je – kao da skoro nužnost. Ako se baviš aktivizmom pod takvim pritiskom pažnje – uključujući negativnu – to je baš važno. Mislila sam da treba napraviti podelu: prostor Likaa aktivistkinje i prostor Lika Zv – ličnosti koja voli kucu Čunju. Na kraju, to za mene nije upalilo – svuda će me stavljati u tu kutiju.
O podeli na Liku-aktivistkinju i Liku-čoveka
Shvatila sam da mi je ova podela potrebna pre svega da bih razumela da li se ponašam ispravno i kako doživljavam reakciju na to kako se ponašam. Na primer, izrazim mišljenje – na mene se sruši neki hejt zbog dlakavih nogu – ja razmišljam: "dakle, šta je ovaj post?" Ako je to – moj posao, moj aktivizam, onda ja to ne doživljavam lično. Zato što ovde sam ja – samo neko slamnato strašilo na koje viču ti ljudi. Zapravo, oni ne viču na mene, već na silku feminizma u njihovoj glavi. Znači, mogu da se ne opterećujem time i da ne mislim da me svi mrze. Trebao bi neki drugi primer, neki lični. Postoji jedna kompjuterska igra gde su prilično objektivizovani likovi: kada trčiš, vidi se i gaćice i dupe, — to je uopšte urnebes. I ja sam negde napisala da mi se sviđa ta igra, a optužili su me da sam loša aktivistkinja. I ja sedim i razmišljam "da li sam ja loša aktivistkinja?". To što igram tu igricu – to je moje lično, i nije povezano sa aktivizmom. Unutar mene nema ideoloških neslaganja, vidim objektivizaciju u igri, ali mi se igra sviđa. Kada sam igrala, stalno sam govorila "blin, pa to je potpuni užas". Sve vidim i cringujem, ali mogu istovremeno i da uživam u tom dupetu, jer sam biseksualka!
Razlika između Like-feministkinje i Like-čoveka po sadržaju je veoma mala, ali po formi veoma velika. Moji poslovni i lični stavovi – isti su, ali način na koji se ponašam, izražavam svoje misli i dajem oduška emocijama, budući u različitim režimima – to se razlikuje. Ja-ličnost mogu da se ponašam nekako grubo, a Lika-aktivistkinja smatra da se tako ne treba ponašati: to nije naročito konstruktivno i nije usmereno na to da pomogne ljudima da se promene. Ali brate čak i kada Lika-feministkinja napiše neko konstruktivno objašnjenje, i dalje može da misli "ti glupane". Jednostavno, Lika-aktivistkinja i Lika- ličnost mogu imati potpuno različite ciljeve komunikacije: Lika- ličnost možda uopšte ne želi da postigne međusobno razumevanje, ona jednostavno želi da izrazi svoju frustraciju, a Lika-aktivistkinja razmišlja o strategijama feminizma i o svojoj strategiji kao aktivistkinje u svakoj komunikaciji. Lika-aktivistkinja zaista stalno pokušava da razmišlja "a šta ovo znači za feminizam", a Lika- ličnost ne, i to je veoma važno. Jer da sam uvek "na poslu", umrla bih, što se i dešavalo kada nisam imala te granice.
Da li se dešavalo da potisneš svoju poziciju kao aktivistkinje u korist sebe kao običnog čoveka?
Kada se vozim taksijem, i taksista kaže nešto seksističko, verovatno se neću svađati sa njim. Zato što to nije bezbedno. Sasvim je moguće da ću se čak i smeškati – opet, u cilju samoodbrane. U cilju toga da ga ne napnem i da me mirno odveze do cilja.
Zašto nastavljaš da se baviš aktivizmom – u čemu je tvoja motivacija?
Imala sam stanje tokom depresije, kada mi se činilo da sam već sve shvatila i da mi nije zanimljivo da nastavim – i prestala sam da želim da se bavim aktivizmom. Mislila sam da je to besmisleno, da je sve toliko loše, da se ništa ne može promeniti. Ali, očigledno, nastavljam, zato što ipak mislim da se nešto može promeniti. I kada se tome doda svetlo na kraju tunela, i shvatim da mnogo toga ne znam, i da treba da se shvati mnogo toga, to postaje dobra kombinacija.
Ali sada nema jasno definisanih ciljeva u mom aktivizmu, i to je – problem, za koji znam i koji još uvek ne mogu da rešim. Pokušavam da preispitam zašto to radim i zašto nastavljam. Grubo rečeno, poslednjih godina sam u mislima "izgrickala" da je nemoguće radikalno promeniti naš sistem, alatima koji su nam na raspolaganju. Ispada da sve što radimo je smanjenje štete (harm reduction). Kao da postoji gigantski požar, a mi možemo da gašimo lokalne žbunjeve, ali svuda, u celom svetu će i dalje biti požar. I od toga mi je postalo veoma loše, od misli da je jedan žbun sada ugašen, a ispod njega je zekica, i on će preživeti, tipa, 10 minuta. To nije bilo dovoljno da se oseti unutrašnja vatra i da se gasi žbun kao ranije. Sada osećam da je tih 10 minuta važno, da je taj zekica važan, i da sam ja taj zekica. Ne znam, koliko će to trajati ili ne. Za sada postoji osećaj da je to – štaka, i da mi je potrebno dublje razumevanje svoje uloge u promenama i jasniji ciljevi, ali za sada tema o važnosti 10 minuta funkcioniše.
